Đurđevdan je praznik koji poštuju i katolici i pravoslavci. Smatra se za granicu između zime i leta, dok se običaji uglavnom odnose na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.
Mnoštvo je narodnih običaja i verovanja vezanih za ovaj praznik, ali se smatra da su oni već postojali i pre pojave hrišćanstva, te da je Sveti Đorđe, svojim praznikom, zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Veče uoči Đurđevdana domaćice u posudu punu vode spuštaju razno prolećno bilje, dren, zdravac i na kraju grabež i čuvarkuću, koja je ostala od Uskrsa, pa se to stavi pod ružu u bašti da prenoći. Tom vodom se deca umivaju na đurđevdansko jutro kako bi bila zdrava i rumena. Takođe, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelene grančice u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući, kao i ulazne vratnice i kapije. To se čini ne bi li godina i dom bili „berićetni“.
Na ovaj dan se, pre sunca, ljudi kupaju u reci. Ponekad se u tu reku bacaju venci od raznog cveća ili se sipa mleko, a da bi bili jaki i zdravi ljudi bi se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
Običaj koji se dosta i zadržao u srpskom narodu jeste „đurđevdanski uranak“. Ljudi se okupe pre zore i odlaze u prirodu gde je neretko jagnje okreće na ražnju. Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem da budu napredni kao vrbe, kite zdravcem da budu zdravi kao zdravac, koprivom, da kopriva opeče bolest i selenom da im duša miriše kao selen.
U narodu se smatralo da je Đurđevdan idealna prilika da se, magijskim obredima, dođe do voljene osobe, te se ta potraga razlikovala od mesta do mesta. U nekim delovima Srbije devojke su brale pomamnik, kako bi se momci „pomamili“ za njima. Zabeležen je i običaj da su devojke, u pojedinim krajevima, trčale kroz svinjac s namerom da uplaše svinje, jer se verovalo da će momci, poput svinja, tada trčati oko njih i za njima.